და მღვიმემდე აზვირთებულ ტალღებს
სიზმრად ისევ ვუხმობ გალაკტიონს
იქნებ მისი პოეზიით დავტკბე
შენ მიდიხარ თავს არიდებს სტრიქონს
ეს ლექსი კი მოგონებად დარჩეს
სამახსოვროდ დაგიტოვებ იმ ორ
აბზაცს სადაც ჩემს სიყვარულს გაჩვევ
შენ ამაყი ხასიათის იყო
სიტყვებს მეფურს შენს სარკმელთან ვარჩევ
რომ არ ნახო რა წამება მიხმობს
რა წამს გონი გულს ახლიდან მატკენს
როს იღვიძებ ტანს სხივებით იმკობ
მე სახურავს მზის სხივებზე ვაფენ
რაღაც სულ სხვა ენერგიით მიხმობ
რა სიამეც როგორც წვიმა მავსებს
ჩურჩულით ვარ ყველა სიტყვას ვწონი
მარადიულს ალაბათ აქვე დავწერ
მელოდები და მეფობენ დრონი
რაც გულს დარდად ისევ ძლიერ მაწევს
შენში ვხედავ მე ყოველდღე იმ ორ
აბზაცს სადაც შენ სიყვარულს მაჩვევ
სიზმრად ახლა ებრძვი გალაკტიონს
იქნებ ჩვენი პოეზიით დატკბეს!!!
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев