გათენება
იყო დრო, რომ მიხაროდა გათენება,
მზის სხივებით, თუნდაც წვიმით დათენება,
თვალს ღიმილი უნებურად მიკრთებოდა,
გაცინება თურმე მაშინ მიხდებოდა.
ზეცას ხელი სიხარულით მიწვდებოდა,
ფრთებგაშლილსაც ცაში ფრენა მინდებოდა,
უშენობით ორივ მკლავი ჩამომცვივდა
და თვალიდან სიმწრის ცრემლი გადმომცვივდა.
რაც მესმოდა, ყველა ნათქვამს ვიჯერებდი,
გულით მწამდა, სიყვარულით ვიფერებდი,
დარდზე დარდი ახლა შენით მემატება,
ტკივილებით გული სადღაც მეპარება.
ჩემი ცრემლი წვიმის წვეთებს უერთდება,
შუბლს ნაოჭი უშენობით უბევრდება,
დღეს და ღამეს ვეღარ ვამჩნევ განსხვავებას
და ფიქრებიც ესწრაფვიან დახვავებას.
იმედის სხივს გზები უკვე ჩაეხერგა,
მუქ ღრუბლებში სხივს ბილიკი
დაებეგრა,
ალიონზე რომ გელოდი მოუთმენლად,
ვეღარ გხედავ...სად წახვედი მოურჩენლად?
ცასაც ალბათ კვლავ ჩემსავით ეტირება,
უმზეობით კარგი არა ეფიქრება,
,,მზეო, შეგთხოვ გაანათო ეს გარემო
და მაჩვენო გასავლელი დღეს საჩემო."
,,ეთო" .მაისი. 2024.
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев