Дар замонҳои ҳазрати Сулаймон (А.с) дар сарзаминаш хушксолии сахту шадиде омад. Хушксоли сабаби қаҳтиву хушк шудани дарахтон ва нобуд гаштани зиёди зироат гашт.
Ҳазрати Сулаймон (А.с) бо тамоми пайравони худ ба биёбоне мебарояд то бо ҷамъият аз Худованд дар дуъову тазарруъ борону зиёдии ҳосили меваву зироат бихоҳанд.
Чун ҳазрати Сулаймон (А.с) забони ҳама ҳайвоноту паррандагон ва хазандагону ҳашаротро медонист, дид ки мурчаяке бо ду пойҳояш рост шуду суи Худованди Мутаъол дуъову тазарруъ кард ки:
-«Илоҳо! Ай Худованди Бузургу Меҳрубон! Холиқе ки «дарёи раҳматат» беканор аст! Мо мурчагон аз ҳама кучактарин «халқи Ту» ҳастем. Мо нобуд хоҳем гашт бе неъматҳои Ту.
Илоҳо! Ба мо ризқу рузи ато фармо ва бо сабаби гуноҳони одамон моро низ санҷишу азоб макун. Илтиҷо менамоям бар мо борон равон кун то дарахтон бисабзанд, заминҳо сабзазор гарданд ва зироат ҳосил диҳанду барои мо ризқу рузие пайдо гардон».
Ҳазрати Сулаймон (А.с) чун ин дуъо бишнид бар зердастон фармуд:
- «Бармегардем ба хонаҳои худ. Ба мо кофист дуъои ҳамин як мурча ки аз сидқ ба суи Худованди Меҳрубон дуъову тазарруъ намуд».
Ҳамон замон борони сахте бориду дарёҳо сероб гашт ва ҳама атроф ба сабзидан даромад!
\\\\\\--\\\\\\--\\\\\\--
Ъибрат:
Бародарону хоҳарони Имони! Аз ин қисса мо ду ъибрат мегирем:
- Аввалин ъибрат ин аст, ки дуъову тазарруъ танҳо ва танҳо аз Аллоҳи Меҳрубон бояд бошад! Яъне ҳазрати Сулаймон ба сари қабри раҳматии падараш ҳазрати Довуд (А.с) ва ё дигар Паёмбарону азизон нарафт – балки фармуд ҳама ба биёбоне бароянду намоз хонда дуову илтиҷо аз Аллоҳи Бузургу Тавоно намоянд то ин офатро дур намояд!
-Ъибрати дигар ин ки ҳарчи мо хурду бемартаба бошем, зурманду оҷиз бошем, вазифадору зердаст бошем- Худованд ба «ному насаб» ва «ҷоҳу мансаб» -и мо назар нахоҳад кард. Балки Худованд Имону тақводории мо ва бо сидқ дуъову тазарруъ ба суи У руй овардани мо, ҳоҷат хостани мо хуш ояд- ва дуъои моро қабул намояд ва моро муваффақ намояд!
Дуъо ъибодат аст тибқи ҳадиси мубораки Расули Акрам (Дуову дуруд бар у бод') -пас ъибодат бояд танҳо ва танҳо ба суи Аллоҳи Бузургу Тавоно бошад.
Худованд мефармояд:
«Парвардигоратон гуфт: «Дуъову илтиҷо кунед Маро, то (дуъои') шуморо иҷобат кунам» ( сураи Ғофир ояи 60)'
Расули Худо (Дуову дуруд бар у бод) ' мефармояд:
-«Дуъо ъибодат аст» (Тирмизӣ' )
Дуъо ъибодат ки бошад –ъибодат ба ғайри Аллоҳ щирк ва гуноҳи азим аст. Пас ъиҷобати дуъо зиёд аз боварии комил доштани дуъокунанда ки ғайри Аллоҳ (ҷ.ҷ) аз ҳеҷ як махлуқе он ҳоҷату заруратро набояд талабид вобастаги дорад.
Яъне Аллоҳ (ҷ.ҷ) аст ризқдиҳанда, бахтдиҳанда, шифодиҳанда, неъмат-атокунанда, молдиҳанда! Пас ғайри У мо бо дуъову тазарруъ ба суи касе ва ё чизе ҳеҷ гоҳ руй намеорем. Аллоҳи Меҳрубон барои додани ин хама неъмат бар бандагонаш ниёз ба миёнараву дигару дигар надорад. Ин аст Ислом!
Худованд дар каломаш мефармояд:
Бигӯ: «Танҳо Парвардигорамонро мехонам ва ҳеҷ касро шарики ӯ намесозам» (Ҷин 20)
Акнун бубинед ки ин мурчаи кучак аз Худованд дуъову тазарруъ кард ва дуъояш ъиҷобат гашт. Магар у дар дуъояш умед ба ғайри Аллоҳ дошт? –албатта не.
У ки дар дуъояш сидқу боварии комил буд-Худованд дуъояшро қабул намуд ва ончи ки талабид атояш намуд. Бо сабаби дуъои ин мурчаяк ҳама гирду атроф дубора «биизни Илоҳи» сабзу хуррам гашт.
Аммо афсус дар ин замони мо баъзе бародарону хоҳароне ҳастанд ки гар мушкилу ҳоҷоте доранд аз ҳама манъкардаҳову ҳарромкардаҳои Илоҳи истифода мебаранд ва чун муваффақ нагаштанд дар охир руй ба Аллоҳи Бузург меоранд.
Аз он ки онҳо якчанд махлуқро ҳоҷатбарор гумон мекарданд ба ҳангоми аз Аллоҳ ҳоҷатталаби ин тоифа мардум аз сидқ дуъо нахоҳанд кард. Яъне хотири онҳоро баъзе дигар гумонҳои «ботил» мушавваш хоҳад кард.
Чун дар дуъо боварии комил зарур аст- аммо ин тоифа мардум ҳатто дар дуъо ба суи Аллоҳ гумонашон ба роҳҳои щирки хоҳад буд. Пас онон шикоят менамоянд ки «дуъоям иҷобат нашуд», «мушкилам осон нашуд», «бемориам шифо нашуд» ва ғайра.
Бародарону хоҳарони Имони! Ҳар як ҳадису қиссаҳои ибратнок барои мо бояд ъибрат бошад. Чун мо бояд донем ки он ҳадисхо ва қиссаҳоро то ба даврони мо расониданд то мо ҳам чун муъминони аввали дар тоъату ъибодат аз аввалинҳо ъибрат бигирем ва пайрав гардем.
Аммо афсус баъзе мардумоне ҳастанд ки ин ҳадису ҳатто баъзе ояҳои Қур-ониро қабул накарда - аз паси гуфтаи «фалон ҳазрат гуфт» ва ё «бобову бибим гуфт» мегарданд.
Худованд инро дониста моро хотиррасон кардааст ки:
- «Агар аз бештари мардум пайравӣ кунӣ, туро аз роҳи Худо дур месозанд». (Сураи Анъом-116).
Як тоифа мардум худро мусалмон меҳисобанд- аммо дар баробари ин ба фолбину ҷодугарон бовар карда барои ҳалли мушкиливу ҳоҷат зуд назди онон мераванд. Ин аст сабаби аз даст рафтани Имон!
Як тоифаи дигар мардум бовари доранд ки мурдагони «солеҳ» ҳоҷатбарор, шифодиҳанда, мушкилкушо, бахтдиҳанда хоҳанд буд. Ва ё гар мушкиле дорем албатта сари қабри онҳо равем то онон мушкили мо бишнаванд ва ба Худованд онро бирасонанд. Ин эътиқодест куфри.
Чун Худованд дар каломаш равшану возеҳ мо бандагонро хабардор мекунад:
-«Ҳаройна, ту наметавонӣ мурдагонро шунаво созӣ» (Намл 80)
Худованд дар ҷои дигар бар мо мефармояд:
- «Ва зиндагону мурдагон баробар нестанд. Албатта, Худо ҳар киро хоҳад, мешунавонад. Ва ту наметавонӣ сухани худро ба мурдагоне, ки дар гӯр хуфтаанд, бишунавонӣ» ( Фотир 22)'
Ин ояҳо бар мо далелу ҳуҷҷатест, ки он бовариҳои ботиле ки дар боло мисол овардам хатоянду моро ба щирк мебаранд.
Худованд худ мефармояд ки «шумо наметавонед суханони худро ба мурдагон расонед»-аммо баъзе ҷохилсифатон ва ҳатто баъзе муллоҳо мегуянд ки «пирам гуфт» «бобом гуфт», ки ҳарчи мо мегуему мепурсем мурдагон мешунаванд.
Оё ин зидди фармудаҳои Худованд нест? Ва ё Ислом ин пайрави аз Қур-ону суннати Набави аст – ва ё бофтаи ин нафарон?
Албатта зиёрати «азизони Худо», зиёрати қабристонҳо ъамалест басо наку. Он дохили қабр будаҳо муҳтоҷи дуъои моянд, муҳтоҷи онанд ки мо қабрҳои онҳоро ба тартиб дарорем, муҳтоҷи онанд ки онҳоро ба неки ёд намоем.
Акнун он «бечораҳо» ҳатто қодир нестанд чангу ғубори болои қабри худро тоза намоянд- аммо баъзе ҷоҳилону нодонон умед доранд ки ин «азизон» мушкилашонро осон хоҳанд кард.
Пайғамбари Худоро (Дуову дуруд бар у бод) ' агар ғаму андуҳе мерасид, мушкиле болояш меомад, ҳоҷате дошт, чунин мегуфт:
-«Ё Ҳайю ё Қайюм ба раҳмати Ту ёри металабам» (Тирмизи').
Яъне Пайғамбари Худо (Дуову дуруд бар у бод) моро меомухтанд ки танҳо аз Аллоҳ ёри талабем ва У-ро дар дуъову тазарруъ бихонем.
Худованд дар каломаш, Пайғамбари Худо (Дуову дуруд бар у бод) дар аҳодисаш моро такрор ба такрор роҳи «наҷот»-у сарбаланди меомузанд-аммо боз ҳам имрузҳо гумроҳоне ҳастанд ки ин фармудаҳоро қабул надоранд ва ҳатто мардумонро ба гумроҳи мебаранд.
Кумак хостан аз ғайри Худованд ҷоиз нест, балки щирк хоҳад буд. Худованд дар аввалин сураи каломаш мефармояд:
«Танҳо Туро мепарастем ва танҳо аз Ту ёрӣ меҷӯем» (Фотиха 5) '
Пайғамбари Худо (Дуову дуруд бар у бод') дар ҳадиси муборакаш ба Ибни Аббос (р.а) мефармояд:
-«Ҳар вақт чизе хости аз Худо бихоҳ, ва ҳар кумак хости аз Худо кумак бихоҳ» (Тирмизи' )
Пас бародарону хоҳарони Имони! Аллоҳи Меҳрубон ва Расулаш (Дуову дуруд бар у бод) ҳама роҳу равиш, озоди аз бемориву қарз, иҷобати дуои ҳоҷат ки моро пеш ояд -«калиди» онро ба мо роҳ намудаанд. Ҳеҷ як мушкиле нест, ки мо аз Қур-ону аҳодиси Набави роҳи кушоиши онро наёбем.
Гар наёфтем-пас мо худ гунаҳкорем. Чун аз дигар роҳҳо ҷустему- аз китоби наҷот Қур-он ва роҳнамои муъминон Аҳодиси Набави наҷустем!
Аллоҳи Меҳрубон ёру мададгоратон бошад!
Садриддин.
21.06.2015.
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев