Кечки овқат пайти дастурхон атрофида жамулжам бўлиб ўтирганимизда, ойнаи жаҳонда дунёнинг қайсидир бурчагида қурғоқчилик давом этаётганлиги, очарчилик туфайли қурбонлар сони кўпайиб, ҳаётдан кўз юмаётганларнинг кўпчилиги қариялар ва болаларни ташкил этаётганлиги ҳақида гапириб қолишди.
– Уларнинг овқати тугаб қолганми? – қизиқиб сўради мактабга қатнаётган набирам. – Овқат олишга пуллари йўқми? – Мени бир зумда сўроққа кўмиб ташлади у. Набирамнинг сўроғига жавоб қайтараяпману, кўз ўнгимда онам гавдаланди. Изғиринли қиш оқшомлари онам сўзлаб берган ҳикоялар ёдимга тушди…
– Ўша йиллари қаттиқ қурғоқчилик бўлди, – ип йигираётган калавасини тиззасига қўйиб ҳикоясини бошлади онам. – Нарх-наво осмонда. Бир бурда нон отлиққа бор, пиёдага йўқ. Қишлоқларда уйма-уй иш излаб юрган мардикорлар кўпайиб кетди. Катталар бола-чақа боқиш илинжида узоқ-узоқларга кетиб қолишди. Очликдан силласи қуриган болалар уйдан ташқари чиқолмасди. Шўрлик аёллар дуч келган ўт-ўлан, исмалоқни ўлиб қолмасин деб болаларининг оғзига тиқишарди.
Қўшнимиз Тўхтагулнинг тирикчилиги, кун ўтказиши жуда мушкуллашди. Касалманд эри ўлиб қолди. Бир этак болаларни боқиш онанинг гарданига тушди. Қишлоғимиз атрофига буғдой экиларди. Ҳамманинг кўзи буғдойзорда. Очликка чидай олмаган ёш-яланглар, хотин-халажлар кечаси буғдойнинг бошоғини ўғирлаб чиқишарди. Ўша йиллари одамлар орасида айғоқчилар кўпайиб кетди. Шундай қалтис бир паллада Тўхтагул бечора ҳам кечаси бошоққа чиқибди. Олиб келган буғдой бошоғини молхонада келига солиб майдалабди. Келининг дуп-дуп овози ташқарига эшитилмайдими, буни билган айғоқчилар “юқори”га айтиб боришибди. Эрта билан бир тўп одам Тўхтагулнинг уйини босди. Келидан ўтказилган буғдойни сомон тагига кўмиб қўйган экан, топиб олишди. У ҳам нари борса бир дўппи чиқади, холос.
Тушга яқин қишлоқ одамларини мактаб ҳовлисига тўплашди. Ўзларини қайсидир идора вакиллари деб таништирган нотаниш кимсалар Тўхтагулни муҳокама қилгани келишганини айтишди. Буғдой бошоғини ўғирлагани учун уни жиноятчи деб эълон қилишди. Шу ернинг ўзида суднинг ҳукми ўқилди. Тўхтагул беш йилга кесилиб кетди.
Суд ҳукми ўқилаётганда Тўхтагулнинг атрофга нажот билан мўлтираши юрагимни эзиб юборди. Оёғидаги йиртиқ ковушидан яланг бармоқлари чиқиб турарди. Уни машинага ўтқазиб олиб кетаётганларида ортидан чирқираб йиғлаган болаларининг оҳу фарёди ҳамманинг юрагини эзиб юборди.
Тўхтагул узоқ тоғли қишлоқдан келин бўлиб тушган эди. Укалари келиб жиянларини олиб кетишди. Болаларнинг кейинги тақдири нима бўлди, эшитмадик. Улар яшаётган ҳовли ҳувуллаб қолди. Очарчиликдан бир оила пароканда бўлди…
Онамнинг бу ҳикоясини айтиб берсам набираларим “Бобо, бу эртакми”, деб сўрашади. Ҳа-ҳа, бу эртак, дейман бош ирғаб. Бир бутун ночор оилани вайрон қилган, одамларнинг бошини еган ўша дамлар қайтиб келмасин. У кунларнинг эртакка айлангани рост бўлсин, дейман ичимда…САРҒАЙГАН ВАРАҚЭнам шу варақни асраб-авайлаб ёнидан қўймасди. Мерос ҳақидами ёки васиятномами билмадим, букланиб, сарғайиб кетган дафтар варағини узатди опам. – Ҳар ҳолда сен тушунарсан, доим қоғоз ичида юрасан.
Варақни авайлаб очдим. Қоғоздаги дастлабки сатрларга кўз югуртирдим. “Салом, энажон, соғ-саломат ўтирибсизми?” деган сўзлар билан бошланган дастхат меники эди. Қоғоз тутган қўлларим титради, кўнглим бузилди, ўпкам тўлиб кетди. Беихтиёр ёшлигимга, болалигимга қайтгандек бўлдим.
…Қўшнимиз Зумрад хола билан аҳил яшардик. Ўғли Муродбек чаққон, бақувват йигит эди. Уй-рўзғор ишларимизга қўлидан келганча ёрдамлашарди. Уни ҳарбий хизматга чақиришди. Зумрад хола ўғлидан интиқлик билан хат кутарди. От миниб юрадиган почтачи уйма-уй газета, хат тарқатарди. Мурод акамдан хабар олиши билан қўшнимиз бизни чақирарди. Зумрад холанинг саводи бўлмагани боис уни мен ўқиб берардим. Хатни эшитиб бўлгач, қўшнимиз қоғозни қайта-қайта ўпиб, кўзига сурарди. Мени ҳам дуо қилишни эсидан чиқармасди.
Сен ҳам катта бўлиб, шаҳарга ўқишга кирсанг, менга хат ёзасан, – дерди онам мийиғида кулиб. – Мен ҳам қўшнимизга ўхшаб хушхабарчини интиқлик билан кутаман. Илоҳим, шу кунларга етиб юрайлик.
Яхши ниятлар ижобат бўлиб мактабни битиргач, ўқишга кирдим. Онамнинг қувончи еру кўкка сиғмасди. Шаҳарга кузатиш учун неча кунлар ҳозирлик кўрди. Бир халтада ўрик туршаги бўлса, яна бирида қурут. Оби ноннинг толқонию, майиз ҳам эсдан чиқмади. Ҳовлимиз темирйўлнинг ёқасида жойлашган бўлиб, шаҳарга поёздда қатнардик. Темирйўл бекатига кузатишга чиққан онам мени бағрига босиб, хайрлашар экан, “хат ёзиб тургин болам”, деб тайинлади.
Шаҳарга келиб, ётоқхонага жойлашган куним онамга саломнома ёздим. Опам тутган, сарғайиб кетган варақ – мана шу хат эди. Кейинчалик ўқиш ташвишлари, амалиёт баҳона хат ёзишга вақт тополмадик. Кўз очиб-юмгунча талабалик йиллар ҳам ўтиб кетди. Институтда ишга олиб қолишди. Илмий иш билан бош қашишга имкон бўлмади. Тақдир экан, уйланиб, шаҳарда яшаб қолдим.
Опам айтганидек қоғоз ичида қолиб кетганим рост. Илмий ишни ёқлаш учун ёзилган рисолалар сандиқ-сандиқ бўлса ажабмас. Узоқ сафарлар, илмий изланишлар, таассуротлар неча-неча китоб бўлишлиги тайин. Шогирдларимнинг илмий ишларига кечалари уйқудан кечиб ёзилган тақризу тавсиялар-чи.
Ҳаётда бир киши қилиши лозим бўлган барча ишларга улгурибман-у, лекин онамни эслаш, хат ёзишга фурсат топмабман. Уюм-уюм рисолалар аслида онамнинг интизорлик билан кутган бир парча қоғозга тенг келармикан?!
– Намунча даминг ичингга тушиб кетди, шунчалик муаммо кўпмикан бу қоғозда, – хаёлларимни бўлиб юборди опам. – Ё сенга меросдан камроқ тегибдими? – ҳазиломуз гапини давом эттирди у.
– Ҳа, мерос ҳақида бўлса бунчалик куюнмасдим, – бу қоғоз оддий хат, ўз қўлим билан ёзган мактуб экан! – мана, ўқиб кўринг! – хатни опамга узатиб, ўзим чорбоққа чиқдим.
Қишлоқ ҳавоси барибир кўнгилга ўзгача бир енгиллик, таскин бағишлайди. Салқин ҳаводан нафас олиб, қушдек енгил ҳис этдим ўзимни. Чорвоқдаги дарахтлардан турли мевалар ҳиди димоғимга урилади. Жўжаларини етаклаб юрган товуқ “қо-қо”лайди. Оғил айвонида ем талашаётган қўчқорчалар бир-бирлари билан шоҳлашади. Дарахт остидаги бузоқча чўзиб мўрайди. “Жонивор сувсаган бўлса керак” хаёлимдан ўтказдим. Болалигимда чорва молларига қараган дамларим эсга тушиб кетди. Челакда қудуқдан сув олиб бузоқча олдига қўйдим. Сувни апил-тапил симирган бузоқ қулоқларини силкитганча чўзиб мўради.
Мендан келган хатни бағрига босиб, қўни-қўшниларникига чопаётган онам кўз ўнгимда гавдаланади. Болакайлар хатни ўқиётганида қандай ҳолатга тушган экан, муштипаргинам. Катта шаҳри азимда ўқиётган ўғлидан келган биринчи мактуб. Бундан кейин ҳам кўзи тўрт бўлиб бир парча қоғозга интиқликда яшаган беозоргинам. Хаёлимда у от минган хушхабарчига “менга ҳам ўғлимдан хат борми”, дея ҳамон қўлини чўзиб тургандек…
Тамом...
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Комментарии 5