მისჩერებიან,სადაც ალისა შავად
ღებავს თეთრ ვარდებს
საოცრებათა ქვეყანაში,რომელიც
სულაც არაა საოცარი.
საოცარი მხოლოდ ეს
გოგონაა,შავ თოვლში თეთრი
ნაკვალევი რომ დატოვა,მაგრამ
არავინ მიჰყვება უკან,არავინ…ის
კი მიდის,არც იცის სად,იმ
იმედით, რომ ერთხელაც წინ
გაიხედავს და თეთრ მწვერვალს
დაინახავს(ან უკან -მის კვალზე
მომავალ ადამიანს).
ასეთი ადამიანებისთვის
ტანჯვაა დედამიწაზე
ცხოვრება,ყველა მკაცრი
სასჯელი სასჯელთა
შორის.ტანჯვაა,როდესაც
ტალახში მიგდებულ ბავშვს
ხედავ,რომელიც ხურდას
ითხოვს რომ წებო იყიდოს და
გაბრუვდეს.მას ხომ ახლავე აქვს
მომავალი წართმეული,ის ხომ
ახლავეა მკვლელი,ქურდი,ან …
უარესი.ტანჯვაა,როდესაც
იცი,რომ დედამიწის რომელიღაც
მხარეში ცხოვრობენ
ბავშვები,რომელთაც სახეზე
ბუზები ეხვევიათ და მიწაში
ჩამარხულ შიმშილით მკვდარ
პატარა ძმას ან დას
მისჩერებიან .ტანჯვაა,როდესაც
ხედავ
ადამიანებს,ტექნოლოგიით
დაჩლუნგებულებს ,ან
მათ ,ფული რომ აქციეს კერპად
და ეთაყვანებიან.
ტანჯვაა დედამიწა.
სასაცილო კი ის არის,რომ აქ
ადამიანები ბედნიერები
არიან.ბედნიერები
სიჩლუნგისგან,უტვინობისგან,
გულუბრყვილობისგან.
გაშალეთ მოჭრილი
ფრთები,ადამიანებო!
ქედს ვიხრი შენს წინაშე
პირველყოფილო
საზოგადოებავ,როდესაც არც
ტომის ბელადი არსებობდა და
არც ქურუმი.ქედს ვიხრი ყველა
იმ ხის წინაშე,რომელიც
თითოეული კორპუსის ადგილას
იდგა.ქედს ვიხრი იმ
წერილებისადმი,ადრე რომ
სწერდნენ ერთმანეთს
შეყვარებულები და წლები
ელოდებოდნენ პასუხს ,ქედს
ვიხრი წარსულის წინაშე.
მძულს ის ადამიანი პირველად
მიწის ნაგლეჯს საკუთრება რომ
უწოდა!მძულს ადამიანის
ბუნება,რომელის
მოთხოვნილებაა მართოს
სხვამ,რომელიც ითხოვს
გაუთავებელ ბრძოლებს
პირველობისთვის.მძულს ისეთი
“განვითარება”,სინამდვილეში
დიდი ნახტომი რომაა
უკან.მძულს ჩემი ადამიანობა…
დეკარტი ამბობდა, იქნებ მთელი
ჩვენი ცხოვრება ერთი დიდი
სიზმარია,ის კი, რასაც ჩვენ
სიზმარს ვუწოდებთ,
რეალობაო.მაშინ ეს ყველაზე
საშინელი კოშმარი
იქნებოდა ,კოშმარებს
შორის.მაშინ მე მზად ვარ
ვიძინო მარადიულად,ანუ
მეღვიძოს სიზმარში-რეალობაში.
დღეს დეკარტები,პლატონები და
არისტოტელეები აღარ
იბადებიან.დღეს ცუკერბერგების
ეპოქაა.
გაშალეთ მოჭრილი
ფრთები,ადამიანებო!
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев