22-қисм.
Гр: 🔥Ҳикоя ва қиссалар 🔥
Муаллиф: Наргиза УСАНБОЕВА.
Қўнғироқ рад этилиб босиб қўйилганини билдирувчи қисқа гудок эшитилади.
- Босиб қўйди. Меҳронадан сўрасам-чи?- Умар Меҳронага қўнғироқ қилади.
- Ало? Ассалому алайкум, - қарама-қарши томондан Меҳронанинг овози эшитилади.
- Ва алайкум ассалом, - Умар алиқ олади-ю, нима дейишни билмай жимиб қолади.
* * *
Умарнинг уйи. Гулифор ва Меҳрона ўтирибди. Меҳрона Умар билан телефонда гаплашяпти. Негадир Умар жим бўлиб қолади.
- Ишга яхши етиб олдингизми? – дейди Меҳрона.
- Ҳа, яхши... Мен... ҳали... опангизни сўрамоқчи эдим.. – Умарнинг иккиланган овози келади.
Меҳрона шартта телефонининг овоз кучайтиргичини босади.
- Нега? – дейди атай Меҳрона.
- Эрталаб Гулифорнинг кайфияти йўқ эди. Менга қарашни ҳам истамади. Ўша ҳолати кўз ўнгимла турибди. Аҳволи яхшими?
Гулифор Умарнинг овозини эшитиб, қовоғини осиб олади. Аммо унинг хавотир олиши кўнглини юмшатиб, кўзларини ёшлайди.
- Яхши, - дейди Меҳрона Гулифордан кўз узмай.
- У нимадандир хафа. Кеча борган вақтим яхши эди, кейин бирдан кайфияти тушди. Ўшандан буён “Нима бўлди экан?” деб ўйлайман. Сира тополмадим... Охири эрталаб котибам “Ёзган смсимни ўқимадингизми?” дегандан кейин телефонимга қарасам...
- Сизга смс ёзган эканми, котибангиз? – қизиқсиниб сўрайди Меҳрона.
- Ҳа. Ўзи шу котибам сал ғалатироқ. Ўзим ҳам қайси гапи чин, қайси гапи ёлғон билмайман. Смсни нима мақсадда ёзганидан ҳам хабарим йўқ. Лекин ўша Гулифорни хафа қилганини англадим. Меҳрона, сиздан илтимос, нарсаларни тайёрлаб, опангизга айтиб қўйинг. Мен бугун бораман, у билан очиқча гаплашаман ва шаҳарга олиб келаман.
- Хўп, - дейди Меҳрона хурсанд бўлиб. – Яхши ишланг.
- Бўпти, - дейди Умар ҳам.
Меҳрона алоқани узади ва Гулифорга қарайди:
- Ана сирлар очилди! Нега тумтайиб ўтирганингизни билиб олдим. Смсни ўқиган экансиз-да.
Гулифорнинг кўзларига яна ёш тўлади.
* * *
Гўшт дўкони. Ҳамид шамолдек елиб Ҳусноранинг олдида пайдо бўлади.
- Норахон, нима деяпсиз? Маҳаллада нима қиласиз? Уйим... уйимга ҳозирдан борсангиз одамлар уят қилади.
- Қилаверсин! – дейди Ҳуснора қовоқларини осиб. – Менга одамларнинг гапидан кўра, болам муҳим. Эртага шармандам чиқиб ҳамма томонда гап бўлагандан кўра, ҳозир сизга тегиб олганим афзал. Ҳам болам отали бўлади, ҳам мен эрли, уйли, меросли бўламан.
Ҳамиднинг кўзлари косасидан чиққудек бўлади. Бўғзига тиқилган аламни зўрға ютади.
- Нора... ҳалиги... нега ундай дейсиз? Мен боланинг отаси эмасман-ку.
- Ҳамид ака, бу муҳим эмас. Муҳими, биз бир-биримизни севамиз. Ҳали муҳаббатимиз мевалари ҳам туғилади. Фақат унгача сиз... муҳаббатимиз меваларининг акасига ота бўлсангиз бўлгани!
- Мени тўғри тушунинг, - ноилож дейди Ҳамид. – Мен болангизга оталик қилолмайман. Отасини топинг уни.
- Нима? Яна асбимга тегяпсизми? Ўзи сизни эшитиб ўтирган мен аҳмоқ! Кетдим, маҳаллангизга! Шармандангизни чиқараман, керак бўлса қаматаман.
Ҳамид булкул ҳароб ҳолга тушиб қолади.
- Ҳозир Норахон, - дейди шошиб. – Мен шундоқ дўконни ёпай. Сиз билан бирга бораман хўп.
- Хўп, хўп... – дейди Ҳуснора кеккайгандек бўлиб.
Ҳамид зинғиллаганча дўконни ёпгани кетади.
* * *
Саиднинг уйи. Гавҳар хонтахта ёнида ўтириб, Меҳронага қўнғироқ қиляпти.
- Ало? Ассалому алайкум, - Меҳронанинг қувноқ овози келади.
- Ва алайкум ассалом, қизим яхшимисан?
- Яхшиман, ойи. Ўзларингиз яхшими? Шаҳарга яхши бориб олдиларингми?
- Йўқ, ойи бугун кетмадик.
- Ие, нега? – ҳайрон бўлади Гавҳар.
- Бугун уйда ишимиз чиқиб қолди. Умар ака олиб кетмоқчи бўлди, биз кетмадик.
- Қизим эр қаерда бўлса, хотин ҳам шу ерда бўлиши керак. Унинг ҳам ош-овқат, иссиқ-совуғи бор. Ишдан чарчаб келса, овқати тайёр бўлиши керак. Иккаланг ҳали уни, ҳали буни баҳона қилсаларинг нима бўлади? Биров эрларингни илиб кетади.
- Эртага кетамиз, ойи, хавотир олманг.
- Шундай қилинглар.
- Хўп. Ойи, айтганча суюнчи беринг, бугун зўр воқеа бўлди, - қувончини бўлишади Меҳрона.
- Суюнчи сендан айлансин, айт.
- Гулифор опамни акаси иккаламизга бир хил костюм совға қилди, кейин менга “Сен ҳам менинг синглимсан”, деди. “Гулифорни қандай яхши кўрсам, сениям шундай кўраман”, деди.
- Баракалла қизим, меҳрини қозонибсан, юракларидан жой олибсан. Умринг узун бўлсин. Мен неварали бўласиз, дейсанми, дебман... – ички бир ширин энтикиш билан дейди Гавҳар.
Меҳрона жим бўлиб қолади.
- Уялдингми? Майли, бир куни шунақа деб ҳам суюнчи олишга мажбур бўласан. Бўпти, қизим. Кетсаларинг тайёргарлигингни кўр.
- Бўпти, ойи.
Гавҳар телефонини ўчиради ва жилмайиб қўяди.
* * *
Маҳалла фуқаролар йиғини. Фотима, Ҳамид ва Ҳуснора ўтирибди.
- Ҳамид ака менга “Ҳеч қачон ташлаб кетмайман”, деб ваъда берган. Ўзлари қалбимни забт этиб, энди эса негадир сустлашяпти, - дейди Ҳуснора ишва билан.
- Ҳалиги менга Норахон айтдики... – деб гап бошлаши билан Ҳуснора унинг кўзларига қараб гапиради.
- Ҳамид ака, яна менга “Сирларингизни ҳеч кимга айтмайман”, деб ҳам ваъда бергансиз, - дейди.
Ҳамид тилини тишлаб қолади. Фотима опага илтижоли қараб жим қолади.
- Ҳамиджон, ўзингиз уйимга серқатнов бўлиб, қиз топиб беринг, деб қўймадингиз. Топиб бердим. Ошиқу беқарор бўлдингиз. Яна бахтингизни қаранг, Норахон ҳам сизни деяпти. Энди нима истайсиз?
- Энди-и-и... Фотима опа... ҳар хил муаммолар чиқиб қолди-да. Шу... нима қиларимни билмай қолдим.
- Нега билмайсиз, Ҳамид ак-о-о-о? Бўлди, совчиларингизни кутаман. Агар юбормасангиз... Мана Фотима опам гувоҳ, уйингизга келиб ўтириб оламан. Мен муҳаббатим учун курашаман.
Ҳамиднинг нафаси ичига тушиб кетади.
* * *
Шаҳар. Умарнинг офиси. Умар иш вақти тугаши билан шоша-пиша хонасидан чиқиб уйига йўл олади. Сал илиқ гапирса, Зайнабнинг ёпишиб олишини билиб, атай индамай ўтиб кетади.
- У-у-м-м... – деганча унинг ортидан қараб қолади Зайнаб.
Умар эшитмаган олади. Бундан жуда жаҳли келган Зайнаб лабини буради.
- Қишлоқи! Ўзини ким санаяпти? - дейди алам билан. Кейин яна ўзини овутишга тушади. – Менимча, раҳбарлар чақирган бўлса керак. Шошганидан хайрлашишни ҳам унутди.
Умар эса Зайнабнинг куракда турмас қилиқлари тузоғидан омон ўтганидан хурсанд бўлиб кўчада бир зум туриб қолади.
- Ифорга нимадир олишим керак, - дейди ўзига ўзи. – Нима олсам экан? Аслида у гулни яхши кўрарди. Кеча гул олишга уялгандим. Нега уялдим, ўзи? Илгари уни хурсанд қиладиган ҳеч нарса мени уялтирмасди. Энди уялмайман. Гул олавераман. Унинг хурсандчилиги ҳозир мен учун жуда керак...
Умар қатъият билан гул бозорга қараб йўл олади.
* * *
Умарнинг уйи. Гулифор ғамга ботиб ўтирибди. Меҳрона қўлида пардоз анжомлари билан кириб келади.
- Келинг, сизни чиройли қилиб бўянтириб қўяман, - дейди Гулифорнинг ёнига келиб Меҳрона.
- Хунукманми? – Меҳронанинг кўзларига мунгли кўзларини тикади Гулифор.
- Гўзалсиз! Аммо мен сизни янаям гўзал кўрмоқчиман. Чунки ғамга ботиб, йиғлайвериб, кўзларингиз ғалати бўлиб қолди.
- Ҳечқиси йўқ... – дейди Гулифор хўрсинганча.
- Опа, ҳозир муҳаббатингиз келади. Мен иккингиз ярашишингизни жуда-жуда истайман. Боя ойим билан гаплашгандим. Иккаланг ҳам бу ерда ўтираверсанг, эрларингни биров илиб кетади деди. Илиб кетишмоқчилигини ўзингиз кўрибсиз.
- Илиб кетишмоқчи бўлса ҳам... – овози титрайди Гулифорнинг. – Умарнинг ўзида мия, қалб бор-ку.
Давоми бор.
Лайк бу – кайфият!
#қуёшимхикоя
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Комментарии 5