Яке аз донишмандони исломи, ки фарзандашро ҳамеша барои хондани Қур-он ва гузоштани намозҳо дар вақташ ташвиқ мекард.
Боре уро ба наздаш хонд ва гуфт:
Барои ту сире аз асрори сураи Каҳф-ро мегуям, ки барои аз хоб хестан дар вақти намози Бомдод ба ту кумак мекунад, ва шарташ ин аст, ки дар вақти хоб рафтан чашмонатро бипуши ва ин оятҳоро хонда ба хоб рави.
Бо ин ки ҳеч, ч,ои таач,ч,убе дар Қур-он нест боз ҳам фарзанд дар таач,ч,уб афтод ва шаб ҳангоми хоб насиҳати падарашро ба ч,о оварда он оятҳоро хонда ба хоб рафт.
Ҳамин буд, ки фарзанд ҳангоми Азони намоз ба осони аз хоб бархост.
Фарзанд шукри чунин неъмати Худоро ба ч,о оварда ба падараш ташаккур гуфт.
Он оятҳои муборак чанд ояти охири сураи Каҳф аст, ки Худованд мефармояд:
Ба номи Худованди Бахшандаи Меҳрубон.
Ба дурусти, барои онон, ки имон оварданд ва корҳои шоиста карданд, ч,ои меҳмони бустонҳои Биҳишт бошад,
[дар ҳоле ки] он ч,о ч,овидон бошанд; аз он ч,о бозгаштан нахоҳанд.
Бигу: «Агар дарё барои навиштани суханони Парвардигори ман сиёҳи бошад, албатта, дарё пеш аз он тамом шавад, ки суханони Парвардигори ман охир шаванд, агарчи монанди он дарёи дигар ба мадад биёрем».
Бигу: «Ч,уз ин нест, ки ман ҳам монанди шумо одамиям, ба суи ман ваҳи фиристода мешавад, ки Худои шумо Ҳамон Худои Якто аст; пас, ҳар ки мулоқоти Парвардигори худро умед дорад, бояд ки кори писандида бикунад ва дар ибодати Парвардигори хеш ҳеч, касро шарик наорад».
(Сураи Каҳф: 107-110)*****
Присоединяйтесь к ОК, чтобы подписаться на группу и комментировать публикации.
Нет комментариев